srijeda, 27. studenoga 2013.

Recikliranje sebe

Čini mi se da je čitava vječnost prošla otkako sam zadnji put pisala post za blog.

Kako se godina približava kraju nivo moje energije sve više opada. Danas sam ubijeđena da sam dotakla dno i da nemam više odakle da zagrabim da se malo napunim. Govorim o fizičkoj iscrpljenosti koja je kod mene obavezan pratilac emocionalnih stresova. Prošle godine u ljeto napisala sam da mi je mama oboljela od raka dojke. Sretna sam što mogu reći da je od tada završila sa operacijom, hemoterapijama, zračenjem i da je pri kraju jednogodišnje terapije herceptinom. Za sada sve ide optimističnim tokom. Prognoze su joj dobre, s obzirom na njene godine. Svi koji su imali ili imaju u porodici nekoga ko je bolestan od neke teške bolesti (nebitno da li je to rak ili neka druga bolest) znaju koliko je to složen problem koji iscrpljuje ne samo fizički nego i emocionalno. Teške bolesti izvlače na površinu i neka teška pitanja, stvari o kojima se inače ne priča, stvari koje se prešućuju, emocije kojima se ne ponosimo, ljutnju, strah, bijes, nemoć, nerazumijevanje, nesporazume, pa čak i svađe. Kroz sve sam to prolazila i prolazim i danas sa svojom mamom. Pojma nemam zašto ovo pišem na ovom blogu koji je posvećen hobiju, ali valjda zato što je i to dio mog života. A životu je od sada mjesto i na blogu.

Već dugo godina moj odnos sa mamom nije odnos majke i kćerke, već više odnos starije i mlađe sestre - gdje sam ja preuzela ulogu starije sestre. To valjda donose godine i neke stvari koje su se desile, a sa kojima moja mama nije mogla da se nosi, emocije koje nije mogla da preradi, strahovi kroz koje nije mogla da prođe. Svo to vrijeme ja nosim, guram, savjetujem, podržavam...i uvijek sa nekim osjećajem da to nije sve, da iza ćoška uvijkek čeka nešto, neka još veća prepreka, veći problem. To nešto je došlo u obliku raka. I koliko god te takvo nešto pogodi, kada su uloge tako raspoređene kao što su moja i njena, nemaš ti tu puno vremena da sjediš i plačeš nego moraš da se sabereš i vidiš kako možeš pomoći.

Sve smo mi to pregurale zajedno do sada. Mada je bilo svakakvih momenata. Znam da je ona u nekim trenucima mislila da sam ja bezosjećajna i gruba. A ja sam se nekada osjećala kao mala djevojčica koja još uvijek treba svoju mamu,  mada bi mi nakon pet minuta došlo da je stavim preko koljena i nalupam po guzici, pa da joj tako utuvim u glavu da sada neke stvari nisu više bitne, da nije bitno šta kaže peti ili deseti, da nije bitno jesu li prozori oprani i jesam li ja došla sa ruksakom umjesto tašne i kakva mi je frizura, da je sad bitno da se izliječi i da je samo to bitno. Nas dvije nismo baš kombinacija iz snova. Nikad nismo ni bile. Nervirale smo jedna drugo do neba i nazad. I sad se nerviramo. I mislim da ćemo se nervirati ko zna do kada. Različite smo, ali se ne nadopunjujemo. Ona misli da sam ja krasna, ali ne razumije i ne odobrava moj način života. Ja mislim da je ona divna osoba, ali smatram da je njenim životom uvijek upravljao više strah nego išta drugo. Ali ona je moja mama i ima ona i prijatelja i rodbine, ali opet kad se sve sabere i oduzme - ima samo mene. Nekad me pogleda onako preko cigare, otpuhne dim i kaže: De ti mala, ne zajebavaj! I ja često prevrnem očima kada me pegla da nebulozama i pitam je: Imaš ti bona za tih svojih sedamdeset i kusur godina neku životnu mudrost da mi preneseš il' ćeš vazda isto? Nije naš odnos ono što ja imam sa svojom I. i ona sa mnom. Nikada nije ni bio. Čudan je, težak, ali ljubavi tu ima i to je važno.

Ne znam uopšte kako dođoh do ovoga...htjela sam napisati kako sam od svega toga što se dešavalo sa njenim liječenjem i pratećim događajima, umorna, jako, jako umorna.  Da ne spominjem da je pored svega toga išao ostatak života...moja porodica, kuhanje, spremanje, briga za dijete, pa muž koji je isto imao nekih zdravstvenih problema, posao (koliko god nezahtjevan bio, ali ipak ako imaš posao trebaš da savjesno radiš šta se od tebe traži) tako da sam sebe zdravstveno i fizički totalno zanemarila. Treba mi totalna promjena, da se istresem, prevrnem, izvrnem džepove i pobacam smeće i papire od čokoladica koje sam nemilice proždirala proteklih mjeseci (stres!), više se krećem, manje vodim monologe u glavi...ukratko trebala bih da se recikliram totalno i skupim što više energije do sljedeće runde.

I tako korak po korak, dan po dan, mjesec po mjesec od tog ljeta prije godinu i po i dođoh ja do današnjeg jutra kada sam hodala malo bržim korakom i mislila: Časna riječ, ne mogu više ni sekunde, evo sad ću da se srušim, evo samo što nisam...i onda je počelo da me probada nešto u lijevoj ruci i ramenu...i iskreno da vam kažem - sve me to toliko satralo i u takvom sam stanju da bih se sad raspala na komadiće da kojim slučajem imam dvoje djece ili zahtjevniji posao ili generalno malo veće obaveze. I stanem ja konačno i dok sam čekala kombi za posao, onako sva u goloj vodi uprkos hladnoći, odlučim da od danas do kraja sedmice neću raditi ništa osim onog što je neophodno. I da ću se odmarati. Po mogućnosti uz knjigu i dekicu. Odmah, čim dođem s posla. Da skupim snage pa onda polako početi sa vježbanjem. Super! Od danas znači počinje odmor za skupljanje energije.

Ali čekaj! Danas je srijeda, I. dolazi prijateljica poslije škole. A ja bih trebala Mici po suhu hranu i I. po čizme. Kad smo već kod toga trebaju i meni neke zimske cipele, ako još par metara u ovim starim prohodam promočiće mi se ne samo prsti nego će mi se bljuzgavica popeti do gaća, dakle trebala bih i to usput da pogledam dok budem išla po Micinu hranu...i da, I. po novu svesku za matematiku. Usput bih mogla da svratim do pošte, došle su mi dvije knjige što sam naručila, ali pošta je skroz na drugom kraju, znači bljuzgavica do gaća mi ne gine. Sva sreća sinoć sam u 11 skuhala ručak za danas, I. bi trebala oprati suđe, veša za pranje nema, ali sutra ona ima engleski tako da ako večeras ne skuham ništa za sutra onda sutra ona nema ručka, a ja nemam vremena da išta spremim jer odmah kad dođem s posla moramo izaći iz kuće. I kako ja nikad ne znam skuhati ništa za dva dana? Ili skuham premalo pa bude samo za jedan dan ili pretjeram pa tri dana jedemo isto. Da ipak odem po knjige sutra kada budemo nju odveli na engleski? A ne, ne mogu, moram mami odnijeti čizme koje sam joj kupila, nema ni ona u čemu da izađe po bljuzgavici, a sat vremena koliko imamo nije dovoljno i za poštu i za odnijeti čizme. I da, imam ja muža i da, i on odradi svoj dio obaveza. Ovo što sam navela je moj dio.

Ništa onda danas od odmora, a ništa izgleda ni sutra. U to će i vikend. A vikendom imam "sindrom starih ljudi" što znači da se nadignem u cik zore.

A ništa...kao što moja mama jednom reče, a to je bio njen pokušaj da me utješi nakon jednog jako napornog dana: Šta ćeš, tako sam i ja 40 godina dok nisam otišla u penziju.

Hvala mama, bilo je utješno!

Za kraj samo da vam pokažem dva moja pokušaja da ostanem na visini zadataka glede hobija.

Mini pačvork-mini stolnjak. Reciklaža: ostaci lanenih krpica i stare suknje.



I drugi pokušaj. Reciklaža: suknja koju sam kupila samo zbog dezena, ali je nikad nisam obukla jer je bila očajnog kroja, nije mi stajala i nije bilo načina da se prepravi osim ako se u prepravku ne uloži tri dana rada na šta nisam bila spremna.


Iskoristila sam ovaj podmetač kao podlogu za antistres korpicu - poklon prijateljici koja je nedavno po drugi put postala mama.


U korpici je losion za tijelo, gel za tuširanje, spužva za piling, a ispod svega sakrivena kutija puna čokoladica. Priznajem, čokoladice sam mjerkala i umalo joj ne odnesoh korpicu bez njih.

Mogla sam i bez ovog šivanja. Nije mi uopšte bilo zabavno kao što sam mislila da će biti.

Izgleda da sam stvarno, ali baš stvarno umorna.



ponedjeljak, 18. studenoga 2013.

Renoviranje namještaja, prozori, vrata

Molim te, molim te popravi nam fotelje. Subota je naveče i htjeli smo sjesti u naše fotelje i gledati film, ali slomljene su!


Postoji li šansa da ih popraviš? Još jednom te molimo!


Dobro, dobro...hajde da vidimo šta mogu uraditi za vas.

Sat vremena kasnije...


Super!

Sad možemo da kuliramo.


I gledamo film.


Stigli izrezani prozori i vrata. Morala sam dobro da ih očistim, jer su bili prljavi od gareži zbog rezanja laserom. Planirala sam ove sedmice da završim farbanje, a onda slijedi montaža. Ostalo je puno malih komada od rezanja otvora na prozorima i vratima pa ću ih iskoristiti kao pločice za kuhinju i kupatilo.


Sve što sad želim je da sjedim kod kuće za stolom u kuhinji i pravim ove kućice.

Naravno, bilo bi jako lijepo kada bi mi neko to platio, ipak ne živi se samo od zraka i inspiracije :)

ponedjeljak, 11. studenoga 2013.

Candy Shop









Pošto sam se za vikend dalje onesposobila (rezala tikvu koja je imala užasno tvrdu koru, pa mi se omaknulo i odrezala sam dobar dio jagodice palca), pokušavala sam onako zamotanog prsta da radim nešto, ali ne ide. 

Na svu sreću neki su imali sve prstiće sposobne i neozlijeđene pa je tako nastala ova mala prodavnica slatkiša. U početku je trebala biti školska kantina (otuda ovi "Book Club", "Art Club" natpisi na zidovima). Ne znam šta se desilo pa je promijenjena namjena. Zaboravila sam pitati I.

Od cjelokupna ponude koja je najvećim dijelom ručne izrade meni se najviše dopadaju ove male kriške narandži na drugoj slici.

Nevjerovatno kako je imala strpljenja da ih napravi ovako malene!

petak, 8. studenoga 2013.

Vikend inspiracija


U kojoj ste vi fazi sa svojim hobijem?

Kod mene bila Burda, bio neki šnit, bila najbolja namjera da to sprovedem u djelo, ali izvedba....cccc....nula bodova. OČAJNO! U poređenju sa tim ovo ofucano...nešto...je remek djelo. 

Kad ja hoću na silu nešto, kao da negdje ima neka evidencija u kojoj neko upisuje kreativnu učinkovitost u određenom periodu: Evo, ova mala, kako se ono zove...aha Cekeruša...e ta nije sašila ništa već sedmicama. A svašta je nešto rekla da će sašiti. Deder njoj opomenu, a nastavi li ovako snizićemo joj kreativno vladanje!

Znate šta? Ovaj vikend ja se hvatam grablji i lopate, tu je barem sve jednostavno, osim ako ne pretjeram kao kad sam čistila korov srpom klečeći pa mi poslije toga nateklo koljeno...S obzirom da sam u zadnjih deset dana: 
a) zeznula šivaći projekat
b) odribala komad nokta na palcu desne ruke dok sam ribala jabuke
c) zgulila pola nokta na malom prstu lijeve ruke brijačem (ne pitajte me kako, ne znam ni sama)
d) opržila se dok sam vadila jelo iz rerne pa tako na desnoj podlaktici i tako dodala još jedan ožiljak svojoj "Da li ste znali da u slobodno vrijeme gasim opuške na ruci?" kolekciji,

nadam se da se neću opalit lopatom po čelu ili nešto tako...pu,pu,pu, da se ne ureknem.

Uživajte u vikendu, a ja ću doći čim se malo pročistim kroz fizički rad. 

subota, 2. studenoga 2013.

Eksperiment

Inspirisana mađarskim vezom sinoć sam izvezla nešto što je trebalo biti broš.


U stvari radila sam ne toliko zbog samog broša, nego više zbog toga da vidim koja vrsta materijala najbolje odgovara za ovakve broševe, koliko vremena mi treba da napravim jedan (prečnik u najširem dijelu mu je 5,5 cm), kakvu vrstu podloge za kopču treba da stavim, na koji način da ga izrežem i zalijepim na podlogu, da li ova vrsta konca odgovara ili treba da koristim drugi konac...a sve to kako bih odlučila hoću li ubuduće praviti više ovih broševa ili ću se zaustaviti na samo par komada.

Trebalo mi je dva sata da izvezem ovu stvarčicu. I još jedan sat pokušavanja da ga izrezanog  prebacim na razne podloge kako bih na kraju došla do zaključka da su sve podloge neodgovarajuće i da sam i na pogrešan način pokušala da ga prebacim na podlogu. E da, i da nije trebalo  da ga režem na način na koji sam ga rezala. Pa onda još oko pola sata razmišljanja na kojoj drugoj vrsti materijala bih mogla da vezem i prevrtanja po korpi sa krpicama u potrazi za tim materijalom. Sigurna sam da mi je još desetak minuta u toku rada pobjeglo na traženje odgovarajućih makaza, flomastera, indigo papira. Uglavnom, sjedoh za sto u pola osam, a digoh se kada je davno prošlo deset.

Puno zajebancije za nešto ovako maleno, je l de?

Ali ako ti se na kraju upale lampice pa shvatiš kako da ispraviš i poboljšaš sve ovo gore navedeno isplati se.

A nije ni rezultat rada ispao loš i uvijek ga mogu iskoristiti kao broš.
(još mi se  kraj posta rimuje!)